Istorija

1. Istorija legende – snaga jedne ideje
Klupa u ulici Corso Re Umberto, jednoj od najčuvenijih u centru Torina.

Našla se tu grupa prijatelja koju je povezivala strast prema fudbalu, toliko posebnoj igri koja je tek nedavno „uvezena“ iz Engleske. Rodila se jedna ideja koja ih je stimulisala – da osnuju klub koji će baš u fudbalu naći razlog svog postojanja. Momci su pohađali klasičnu gimnaziju Massimo D’Aeglio, bili su veoma obrazovani a niko od njih nije bio stariji od 17 godina. Zbog toga je ime koje su izabrali na latinskom označavalo „mladost“. To ime je Juventus. Datum je 1. novembar 1897. Oni to nisu znali, ali su stvorili legendu.

Tako se, skoro kroz igru, rodio najslavniji italijanski klub. Prvi predsednik kluba bio je Enrico Canfari, prvi stadion u Piazza d’Armi, a prvi dres roze boje. U tom dresu je Juventus 1900. godine debitovao u italijanskom šampionatu. Tri godine kasnije pristigao je crno-beli dres iz Notingema, a 1905. stigla je i prva italijanska titula, nakon uzbuđujuće završnice sa Genoom i Milaneseom. Predsednik je Švajcarac Alfredo Dick, koji je međutim nakon nekih nesuglasica u svlačionici napustio klub. Poveo je sa sobom najbolje strance i osnovao Torino. Usledile su godine ne tako lake za Juventus, koji sve do izbijanja Prvog svetskog rata nije mogao da se takmiči sa najmoćnijim ekipama toga vremena – Pro Vercellijem i Casaleom. Odmah nakon završetka rata, bianconeri su se vratili kao ozbiljni konkurenti. Golman Giacone i bekovi Novo i Bruna su prvi bianconeri koji su igrali u reprezentaciji. Predsednik je pesnik i književnik Corradino Corradini, koji je ujedno i autor klupske himne koja je opstala sve do šezdesetih godina. Godina 1923. je veoma značajna pošto je za ekipu debitovao Giampiero Combi, jedan od najvećih golmana svih vremena, koji je promenio kurs kluba. 24. jula izabran je novi predsednik – Edoardo Agnelli, sin osnivača FIAT-a. Ekipa je u tom trenutku imala stadion samo za sebe, u Corso Marsiglia. Broj navijača se povećavao iz dana u dan. Bili su ispunjeni svi uslovi da se dođe na vrh italijanskog fudbala. Ekipu u kojoj su već igrali fudbaleri poput Combija, Rosette, Muneratija, Bigatta i Grabbija, pojačali su i prvi pravi trener, Mađar Jeno Karoly i prvoklasni stranac, takođe Mađar – krilo Hirzer.

U sezoni 1925/26 Juventus osvaja drugu titulu, nakon uzbudljive utakmice sa Bolognom koja je rešena u nadoknadnom vremenu. To je samo početak: od 1930. do 1935. Juventus je ubedljiv u Italiji i u Torino stiže pet uzastopnih titula. Učesnici Quinquennio d’oro (zlatnog petogodišnjeg perioda) su trener Carlo Carcano i šampioni kalibra Orsi, Caligaris, Monti, Cesarini, Varglien I i II, Bertolini, Ferrari i Borel II. Juventus daje i značajan doprinos italijanskoj reprezentaciji koja osvaja Mundijal u Rimu 1934. Tridesetih godina prošlog veka Juve stiče prva iskustva u evropskom fudbalu, učestvujući u Evropskom kupu, koja je prethodnik proslavljene Lige šampiona. Bianconeri nemaju sreće, ali u četiri navrata prolaze u polufinale.

Juventus se vraća na put uspeha nakon Drugog svetskog rata. 1947. godine Giovanni Agnelli, Edoardov sin, postaje predsednik kluba. Edoardo je tragično preminuo u avionskoj nesreći 1935. Najistaknutiji igrači su sada Carlo Parola, Danci John Hansen i Praest, a iznad svih Giampiero Boniperti. Uz ogromnu podršku navijača, stižu titule i 1950. i 1952. godine.

1953. godine Giovanni Agnelli napušta mesto predsednika. Dve godine kasnije predsednik postaje njegov brat Umberto. Novi trijumfalni ciklus je na vratima: dolaskom Omara Sivorija i Johna Charlesa, bianconeri su osvojili scudetto 1958. godine i tako, prvi u Italiji, na svoj dres prišili zvezdicu koja je označavala deset osvojenih titula. Šezdesetih godina stigla su još tri uspeha, poslednji 1967. godine dok je predsednik bio Vittore Catella. Ali sledeća decenija je za bianconere bila još slavnija. Giampiero Boniperti je tek okačio kopačke o klin, ali nije prestao da vodi ekipu. Prvo je to činio na terenu, a zatim je 1971. godine postao predsednik i Juve se više nije zaustavljao.

2. Bonipertijeva era – Juventus osvaja sve
Bonipertijeva era počinje sa dva uzastopna scudetta, u sezoni 1971/1972. i u narednoj. To je prolog pobedničkog ciklusa koji je bianconerima doneo devet scudetta, prvu evropsku potvrdu sa Kupom UEFA 1977, Kupom kupova 1984. i Kupom šampiona.

Uspeh u najvećem evropskom takmičenju, dugo očekivan, dolazi u najtužnijem trenutku u istoriji Juventusa: 29. maja 1985. u Briselu. Tragedija na Hejselu. Pre utakmice sa Liverpoolom izbio je nered na tribinama i 39 nevinih žrtava je izgubilo život. Fudbal od tog trenutka nije više isti. Utakmica se igra prvenstveno kako bi se uspostavio red u publici i Juventus osvaja Kup šampiona. To je uspeh koji ne daruje radost, ali omogućuje bianconerima da odu u Tokio i na zimu igraju Interkontinentalni kup. Protivnik je Argentinos Junior, kojeg pobeđuju na penale. Juventus je šampion sveta.

Juventus je sa klupe predvodio Giovanni Trapattoni. Trener iz Cusano Milanina stigao je u Juventus 1976. nakon Vycpaleka i Carla Parole i, za vreme Bonipertija, stvorio nepobedivi stroj. Prvi izbor bili su mu mladi talentovani Italijani, od Zoffa do Sciree, od Tardellija do Cabrinija, od Causija do Paola Rossija, od Gentilea do Furina, od Anastasija do Bettege. Nakon otvaranja granica 1980. godine, mogao je da računa i na izuzetne strane igrače. Prvi je Liam Brady, irski vezni igrač spretnih nogu i oštrog uma, koji je diktirao igru i postizao značajne golove. Poslednji, dat Catanzaru iz penala, dodeljuje Juventusu dvadeseti scudetto, za drugu zvezdicu na dresu. Datum je 16. maj 1982. godine. Bianconeri trijumfuju.

Nakon manje od dva meseca, 11. jula, cela Italija ima Juventusu da zahvali što se italijanska reprezentacija popela na krov sveta po treći put u svojoj istoriji . Formacija koja je osvojila prvenstvo jako je podsećala na onu Trapattonijevu: Zoff, Gentile, Cabrini, Scirea, Tardelli, Rossi: oni su nosioci igre koja je Italiju odvela do trona. Rossi je najbolji strelac takmičenja sa šest golova u sedam utakmica, a tako osvaja i Zlatnu loptu, kao drugi Italijan kome je to pošlo za rukom nakon Rivere. Tih godina, trofej France Footballa nalazi se u Torinu.

U sezoni koja je usledila nakon svetskog prvenstva, broj dozvoljenih stranaca u ligi se povećava na dva i u Juventus stiže Poljak Zibì Boniek, a što je najvažnije – Michel Platini. Francuz je apsolutna klasa. Elegantan u pokretima, igra uzdignute glave, uz pasove od 50 metara, postiže golove. Le Roi tri godine zaredom osvaja titulu najboljeg strelca lige a i Zlatnu loptu. U pobedi u Tokiju postiže poslednji gol iz penala, nakon što mu je u produžetku nepravedno poništen gol, jedan od najlepših u istoriji fudbala. Te sezone Juventus osvaja poslednji scudetto u eri Bonipertija. Platini igra još godinu dana, a nakon toga 1987. se povlači i ulazi prvo u trenersku karijeru, da bi kasnije postao predsednik UEFA-e 2007. godine.

Sa Michelovim oproštajem od fudbala i obnavljanjem igračkog kadra, Juventusu sledi manje uspešan period, ali u kom se ipak osvajaju trofeji. 1990. godine osvaja se Kup UEFA, kao i Kup Italije. Trener je Dino Zoff, koji na početku sarađuje sa svojim velikim saigračem Gaetanom Scireom. Sudbina ipak razdvaja ovu čvrstu vezu: tokom puta za Poljsku kako bi posmatrao buduće protivnike Juventusa u Kupu UEFA, Gaetano gubi život u tragičnoj automobilskoj nesreći. To je 3. septembar 1989. godine, datum koji nijedan navijač Juventusa ne može da zaboravi.

3. Juventus na vrhu – najjači tim na svetu
1990. Giampiero Boniperti prepušta titulu predsednika Vittoriju Caissottiju di Chiusanu. Tri godine kasnije Juventus osvaja treći Kup UEFA, ali uspeh u Italiji izostaje već duže vreme. 1994. se otvara nova faza na nivou kluba: predsednik ostaje Chiusano, ali operativni poslovi su prepušteni Robertu Bettegi, Antoniju Giraudu i Lucianu Moggiju.

Trener je Marcello Lippi i u ekipi ima mnogo noviteta. Ferrara u odbrani, Paulo Sousa i Deschamps na sredini, a u napadu je, uz proslavljene fudbalere Gianlucu Viallija i Roberta Baggia, u centru pažnje jedan interesantan mladić. Stigao je iz Padove, ima zapaženu tehniku i odmah pokazuje snažan karakter. Njegovo ime je Alessandro Del Piero. Ponovo će ispisati svaki rekord u istoriji bianconera. Odmah stiže scudetto, kao i Kup Italije. To je beskrajno nadmetanje sa Parmom, kojoj Juve prepušta samo Kup UEFA. Godina je trijumfalna, ali je obeležena tragedijom Andree Fortunata koji je preminuo nakon neizlečive bolesti 25. aprila 1995. Nakon osvajanja scudetta naredne sezone, Juventus ponovo oseća čar Lige šampiona. U četvrtini finala eliminisan je Real Madrid, u polufinalu francuski Nantes. Finale se igra u Rimu, protiv Ajaxa koji je vladajući šampion. To je 22. maj 1996. Regularni deo završen je rezultatom 1-1. Dolaze penali. Bianconeri ne promašuju nijedan, dok Peruzzi uspeva da odbrani dva. Jugović izvodi poslednji, sa osmehom na licu. Taj osmeh se nakon nekoliko sekundi pretvara u radosni urlik. Juventus je šampion Evrope.

Sledeće sezone promene u ekipi su velike; u napadu više nisu Vialli i Ravanelli, dolaze Bokšić, Vieri i Amoruso. U odbrani i napadu novine su Montero i Zidane. Bianconeri se vraćaju na vrh sveta, pobedom nad River Plateom zahvaljujući Del Pieru u Interkontinentalnom kupu u Tokiju. U toj sezoni dolaze i scudetto i Superkup. Nažalost, u Minhenu Juventus gubi u finalu Lige šampiona, osvaja je Borusija Dortmund sa bivšim juventinima Moellerom i Paulom Sousom. Razočarenje u Ligi šampiona se ponavlja i sledeće godine, kada, u Amsterdamu, Juventus biva pobeđen od strane Real Madrida. Prvenstvo Italije još uvek pripada Juventusu, zahvaljujući majstorijama Del Piera i Inzaghija. Međutim, upravo Del Piero sledeće sezone doživljava tešku povredu u Udinama – 8. novembra 1998. Juventus bez svog najboljeg igrača počinje da slabi. Na klupi su Lippi i Ancelotti.

Nakon dve sezone bez trofeja, Lippi se vraća 2001. godine. Otišli su Inzaghi i Zidane, došli Buffon, Thuram i Nedved. Šampionat je veoma uzbudljiv. U poslednjem kolu Inter ima prednost i igra protiv Lazija u Rimu. Juve u Udinama lako rešava utakmicu u svoju korist nakon petnaest minuta. Inter, međutim, tone.

Beskrajna radost Del Piera i Trezegueta, Ronaldove suze: to su slike koje prate osvajanje 26-og scudetta. Trofej ostaje kod bianconera i sledeće sezone, ali to je jedan od retkih pozitivnih događaja te godine. 24. januara je preminuo Giovanni Agnelli, što je bio veliki gubitak za sve bianconere. U maju sledi poraz u Manchesteru protiv Milana nakon penala u Ligi šampiona.

Istorijski događaj za Juventus desio se 15. jula iste godine. Juventus potpisuje sporazum sa gradom Torinom o ostvarivanju prava na površinu stadiona nakon 99 godina, gde će se izgraditi novi stadion. Ekipa u avgustu igra Superkup u SAD-u i pobeđuje Milan. Slavlje je, međutim, kratkotrajno, jer je ubrzo preminuo predsednik Vittorio Caissotti di Chiusano. Na njegovo mesto dolazi Franzo Grande Stevens, vicepredsednik FIAT-a. Nakon pobede u Superkupu, sezona se ne odvija baš najbolje po Juventus. Na proleće je klub pogođen još jednom tragedijom – 27. marta 2004. umire Umberto Agnelli.

4. Poslednje sezone – preporod
Sledeća sezona je poverena Fabiju Capellu. Između ostalih, u Juve pristižu Brazilac Emerson, zatim Fabio Cannavaro i novi napadač Zlatan Ibrahimović. U Evropi uspesi izostaju, ali je Juve u Italiji neprevaziđen i osvaja dva uzastopna scudetta, postavljajući rekorde i nokautirajući protivnike.

Pri kraju sezone 2005/06. klub biva upleten u istragu povodom prisluškivanja razgovora. Skandal pod nazivom „Calciopoli“ donosi velike promene u unutrašnjim stvarima kluba, na čije čelo dolaze predsednik Giovanni Cobolli Gigli i generalni direktor Jean-Claude Blanc. Juventus je osuđen od strane sportskog suda, izbačen u Seriju B sa devet bodova minusa i oduzimaju mu se dva scudetta osvojena na terenu. Didier Deschamps je novi trener koji sve počinje od nule. Prisutni su i najistaknutiji reprezentativci: Del Piero, Buffon i Camoranesi, tek pristigli sa osvajanja Svetskog prvenstva u Nemačkoj, a tu su i Trezeguet i Nedved.

15. decembar 2006. je tužan datum u istoriji bianconera. Dva mladića iz formazione Beretti, Alessio Ferramosca i Riccardo Neri, gube život u tragičnoj nesreći koja se dogodila u Juventus Centru u Vinovu. Sa dubokom tugom u srcu, šampioni se vraćaju na put pobede na teškom gostovanju u Bologni i tako otvaraju put povratku u Seriju A. Na kraju sezone Alex Del Piero je najbolji strelac Serije B, nakon što je dospeo na vrh Juventusove liste strelaca.

Sledeće sezone ekipu preuzima Claudio Ranieri. Bianconeri su treći na tabeli i kvalifikuju se u Ligu šampiona. Kapiten Del Piero, koji je imao sjajnu sezonu, najbolji je strelac lige sa 21 golom, jednim više od Trezegueta. U sezoni 2008/09 Juventus posustaje u drugom delu sezone, kvalifikovanje u Ligu šampiona je upitno i zbog toga sledi promena na klupi. Ciro Ferrara menja Ranierija u poslednja dva kola i bianconeri su na drugom mestu. Ferrara je tako potvrđen za sledeću sezonu. Vraća se Fabio Cannavaro, pristiže Fabio Grosso, Felipe Melo i Diego. U oktobru funkciju predsednika napušta Giovanni Cobolli Gigli, sve prelazi u ruke Jean-Claude Blanca. Ekipa prolazi kroz seriju povreda i to dovodi do krize. Krajem januara dolazi nova promena trenera, Zaccheroni nasleđuje Ferraru. Sezona se završava sa sedmim mestom, što znači kvalifikacije u Ligu Evrope. Nova stranica u istoriji bianconera se otavara 19. maja 2010. godine kada Andrea Agnelli postaje predsednik.

5. Povratak uspehu
Svojim dolaskom Andrea Agnelli donosi duboke promene u klub, obnavlja upravničku strukturu i kao sportskog direktora dovodi Giuseppea Marottu, koji takođe postaje i generalni direktor. Nakon jedne sezone prilagođavanja, Juve je spreman da se vrati na vrh.

Sezona 2011/12. poverena je legendi bianconera – Antoniju Conteu. U letnjem prelaznom roku stižu značajna imena – Lichtsteiner, Vučinić, Vidal, i povrh svega, Andrea Pirlo. Uprkos pojačanjima, uloga favorita odlazi drugim ekipama, na čelu sa Milanom, ali već od prvih dana se naslućuje da je nešto drugačije u odnosu na prethodne godine.

Pre svega novi stadion: Juve sada ima stadion samo za sebe – Juventus Stadium. Remek-delo po modernosti u kom publika koja je sada blizu terena, postaje zaista 12-i igrač. Zatim igra: Conte ekipi donosi agresivnost i kvalitet, što dovodi do rezultata. Juve maršira i ne zaustavlja se. Nikad. Završava šampionat neporažen, osvaja trideseti scudetto i kapiten Del Piero završava svoju fantastičnu karijeru u crno-belom dresu, podižući pritom ko zna koji po redu trofej.

Klub je rešen da napreduje i van terena. Pokrenut je Il Liceo Juventus, inovativni projekat, koji je namenjen omladinskom sektoru kako bi se bolje prilagodili sportu i školskim obavezama. Nakon toga J-Museum, koji je otvoren malo nakon osvajanja scudetta. Posle otvaranja stadiona, to je odličan uvod u novo ispisivanje istorije.

Conte i njegovi momci stižu i do finala Kupa Italije, gde zastaju pred Napolijem, ali im vraćaju 2 meseca nakon toga, kada ih u Pekingu pobeđuju u utakmici Superkupa Italije.

To je prvi trofej u sezoni koji bianconere uvodi u okršaje sa najboljima u Evropi. Stižu do četvrtfinala Lige šampiona. Pre svega se koncentrišu na osvajanje drugog uzastopnog scudetta, koji pristiže tri kola pre kraja. Juventus je od početka sezone pa sve do kraja bio prvi na tabeli.

Sezonu 2013/14. bianconeri su započeli osvajanjem još jednog trofeja. Osvojili su italijanski superkup pobedom nad Laziom na Olimpicu od 4-0. Osvojen je i treći scudetto zaredom uz rušenje rekorda. Juventus je sezonu završio sa 102 boda, što je jedini slučaj u ligama petice da je jedan klub osvojio više od 100 bodova u sezoni. Juventus je takođe imao sve pobede kod kuće u Seriji A, što je još jedan rekord. U Evropi je Juventus došao do polufinala Lige Evrope i ispao od Benfice, pritom propuštajući priliku da finale igra na svom stadionu. Pred početak sezone 2014/15 Antonio Conte je dao ostavku, a nasledio ga je Massimiliano Allegri. Sezona s novim trenerom je bila jedna od najuspešnijih u istoriji Stare dame. Osvojena je četvrta uzastopna titula šampiona Italije, deseti kup Italije, a klub je nakon 12 godina igrao finale Lige šampiona. U finalu je bila bolja Barcelona sa 3:1.